Jedan auto mi se približava. Va njen jedna meni poznata osoba. Ziz daljega je za raziznat da ča-to ni va uredbi. Normalno s ton osobon iman senek razmjerno ugodne razgovore. Ubraz osobe ov put ali kako-tako neljubezno izgleda. Veljek san meručicu pobludjen. Par hipcov kašnje stoju naši autoi paralelno.Svi dva pušćemo prozore doli. Osoba ziz glasnin glason naglašava: `Štim san ti dal a zahvalil (mi?) se nisi´! Ja se odmah opravdavan:`Aje. Mer va interneti…´ Osoba me prekine i jadovito ziz glasnin glason naš sastanak ziz dvimi riči dokonča : `VA INTERNETI !?!?!´ Mig kašnje ga već ni. Kako -tako ni bil va volji na duži razgovor. Gvišno `nako bolje. On je bil pun jada, a ja san genetički trubav. `vako se bar ufan iman `oš šancu da će mi kada-tada oprostit. Ko bi se drapali onda mislin ta mogućnost ne bi već postajala. Ali gdo zna. Povjesni precedent me ipak ohrabruje da ni sve zgubjeno: I francusi su nimcen po drugon svitskon bolji oprostili. Kratko po ovin dogodjaju mi ali pune: `Toni, ti si znanda imal po-izborni-public-relations-fiasko prez da si ga upamet zel´. Znan je ih već, ki su srditi zbog moje plakativne nezahvalnosti? Znajuć da se ure ne moru najzad ubernut si zablježin u moje knjižce ziz naslovom : Pogriške od kih se triba odreći 2012. ´: plakate po izbori zis `hvala/danke´ čedulami prelipit.

Svaki bud ni 25 uri na dan va interneti. Za puno ljudi je internet samo ča za mlade. Ako su mladi onda ča za dicu. To je činjenica ko moran stoper prihvatit. Žerk! Pre daleko san se odaljil od realiteta. Žerk!